новембар 03, 2018
Sada bih rado da mogu, ali… Znam koliko sam želela da trčim ocu u zagrljaj kako bi ugušio sve ono što je gušilo mene, ali… I koliko sam puta samo u sebi plakala sedeći u nečijem tudjem krilu govoreći kako me ne peče rana na nozi nastala od pada sa bicikla. Ali pekla je, i te kako…
Koliko sam samo puta osmehom prikrivala bol pred decom govoreći kako me ne boli rana na celu nastala od pada sa drveta. Ali bolela je… Jer me niko nije dočekao kada sam skočila. Jer nikome nisam pošla. Jer nisam imala kome. Da je bilo koga samo da kaže kako će proći, čisto da mi se duša smiri, ali…
I bolelo bi me par dana, i onda bi rana sama zacelila nakon nekog vremena. Sve dok ne bih dobila novu ali sada zbog one ljuljaške jer sam se nadala da ću poleteti visoko u nebo. I opet bih sama morala da trljam svoje prašnjave laktove i krvava kolena. Ponosito. Pred odraslim ljudima.
Želela sam pokazati svoju jačinu a ne samoću. Svoju hrabrost a ne stid zato što baš tada niko nije želeo da mi pruži ruku da ustanem. Pa se stalno pitam da l’ su ti slojevi zaostale prašine i bledi tragovi krvi još uvek negde tu da me podsete šta sam to trpela, šta sam to sakrila i šta sam sada, da l’ je bol uvek ista i da l’ suza baš svaki put mora pasti…
Da l’ uvek moramo cekati nekog da poljubi da prodje i kaže kako će sve biti u redu ili ćemo to ipak učiniti sami, ustati hrabro i krenuti dalje… I tako svaki put. Dok, recimo sada, imam toliko mnogo rana da ih nikakav poljubac isceliti ne može, nikakva ruka, ni zagrljaj, ni suza… Neke (osobe) rane ostaju za celi život.
Poput svih ovih ožiljaka na koži. Samo, ove rane su tu, u nama, dublje i mnogo jače bole od bilo kakvog pada sa drveta. Ali… Jedino što preostaje, osmehnuti se, stisnuti ranjeno srce i nastaviti dalje… Ili sami otrčati i pružiti ruku nekome sličnom… Vreme će to makar malo zaceliti. Do nekog sledećeg pada…
autor :M.Jovanović Arsić.
iyvor.devetmeseci.net
pripremila . urednica portala Sonja Milekić
0 коментара:
Постави коментар