Napisano u pola pet ujutru … jer sam u 38. nedelji trudnoće.

Trudnica i blogerka Grejs Koelima prolazi kroz svoje poslednje nedelje trudnoće i ima potrebu da se obrati svim budućim majkama koje prolaze kroz isti period. Na sajtu Kidspot.com objavljena je njena poruka podrške…

“Uskoro je kraj. Ali vi se tako ne osećate. Vama se verovatno čini da ćete biti trudni zauvek, da će se pisati o vama kao o jedinoj trudnici koja se porodila u četrdesetpetoj nedelji trudnoće, jer je bebi bilo toliko udobno u toplom i zamračenom kutku koji ste za nju stvorili, da je odlučila da ostane tamo zauvek.

Još pre dva meseca užurbano ste išli po prodavnicama i kupovali stvari za bebu, a od tada ste već dva puta pravili veliko spremanje i ribali podove i pločice, ali i sva zabačena mesta poput prostora između frižidera i zida. Ali bebe još nema, a vas samo još više bole leđa.

U toku samo jednog dana vaša osećanja se klackaju od ogromnog uzbuđenja – zbog toga što ćete uskoro postati majka jednog deteta (ili dva, jer će ovo prvo u stomaku izgleda napuniti tri godine), do dubokog straha i bojazni da nećete moći da vodite računa o jednom živom biću i da ćete biti najgora majka na svetu.

A na svo to vaše ogromno uzbuđenje i borbu u vašoj glavi, čini vam se da su svi uzbuđeniji oko dolaska vaše bebe od vas. Čak i vaš muž.

Šta sve nije u redu sa vama?

Želite da pokušate sve kako bi pokrenuli prirodan porođaj pa ste zbog toga na nedeljni meni kari stavili tri puta, a sok od listova maline pijete u tolikim količinama da vam je jezik postao bordo.

Svom mužu predlažete seks svake večeri, a na kraju samo zaspite umorni od objašnjavanja zbog čega vam je to potrebno.

Noću je najgore

Nijedna pozicija za spavanje vam ne odgovara. Ako se okrenete na leđa imate osećaj kao da vam ogroman balon pritiska kičmu, a ako se okrenete na stranu, ujutru ne osećate ruku i imate iskrivljen kuk.

Okretanje u krevetu samo pamtite kao nešto lako, sada vam treba dvadeset među-pokreta praćenih stenjanjem. I taman kada se okrenete i konačno namestite, osetite da vam se piški… Opet.

Sama pomisao da svoje telo podignete sa kreveta je teška i imate osećaj kao da treba da pomerite panj. I onda neko vreme trpite, sve dok pritisak koji vas tera da odete u toalet ne postane jači od pritiska stomaka na ruku i kuk.

Insomnia je redovan gost, i onda ‘pronađete’ sebe u 4 ujutru kako se besciljno muvate po stanu (ili, npr. zapisujete ovakve stvari). A onda ste sledećeg dana u stanju da zaspite i stojeći, gde god da se nalazite. Ali se nekako uvek namesti da ste baš tada u prodavnici ili čekate na pregled jer je baš tada vaš lekar morao hitno na operaciju, i onda opet ne možete da spavate.

A kada konačno uspete da zaspite, probudite se iscrpljeni jer ste sanjali ‘žive’ snove. Svaki put kada zaspite imate osećaj kao da gledate akcioni 3D film u visokoj rezoluciji.



Sve vreme dok prolazite kroz to morate da znate jednu stvar… niste sami!

Niste prva trudnica koja je prošla kroz to i svakako ne i poslednja.

Na primer ja, kad god sam frustrirana zbog promena na svom telu, umora, svojom nesposobnošću da uradim najjednostavnije stvari, poput osnovne higijene ili postavljanja stola, kada god me izluđuje moj ‘trudni’ mozak i emocionalni rolerkoster, ja pitam svog muža:

“Zašto? Zašto ja ne mogu ovo? Zašto se osećam tako umorno? Zašto ne mogu da ispričam rečenicu od početka do kraja sa jasnom poentom? Zbog čega plačem? Zašto nisam uzbuđenija? Zašto se ovako osećam?”

Njegov odgovor je svaki put gotovo isti: “Zato što si 36. (37, 38, 39, 40) nedelja trudnoće!”. I u pravu je.

Budite sigurne da, koliko god teške, čudne, suzne, prelepe i frustrirajuće bile poslednje nedelje trudnoće, kao i sve u životu, i one će proći. Tu si, kraj je. I ti to možeš.”