новембар 14, 2018
U trudnoći sam spavala po celu noć bez problema, sve do zadnjeg dana. To malo mučnine što sam imala prvih meseci je zaista zanemarljivo. Jedini problem predstavljao mi je neizmerni strah od porođaja, od tog nesnosnog bola, od kog žene u filmovima vrište kao da im neko čupa utrobu…
Jao, kako sam se bojala… Plakala sam ponekad kad bih razmisljala o tome… Šta ću kad sam kukavica.
Imam 27 godina, mnogo sam slušala od drugih žena o porođaju, ali sada, kada sam i sama to prošla, svim budućim mamama mogu reći samo jednu stvar: NE SLUŠAJTE NIKOGA!!!! DA JE POROĐAJ TOLIKO NENORMALNO BOLAN, NIJEDNA OD NAS NE BI SE ODLUČILA DA RODI JOŠ JEDNO, DVOJE, TROJE DECE…
Za svoj porođaj ne mogu reći da je bio lak, ali mi nije ostao u lošoj uspomeni. Moja jedina greška bila je neiskustvo. Naime, prošlo je nedelju dana od termina i otišla sam na pregled gde mi je rečeno da je sve u redu i da slobodno čekam početak porođaja kod kuće. Pri pregledu mi je rađena amnioskopija (vađenje male količine plodove vode da bi se utvrdilo da li je bistra). Rečeno mi je da se odmah javim u porodilište ako: pukne vodenjak, dobijem bolove ili ako prokrvarim.
Ja lepo odem kući i te noći mi se u par navrata pojavila krv. Znala sam da postoji taj sluzavi čep koji znači da je porođaj blizu, ali nisam znala da je to TO! Mislila sam da nema toliko krvi, bar u mom slučaju. U međuvremenu dobijem i bolove za koje sam znala da su lažnjaci, ali zbunila me ta krv! Morala sam u bolnicu, uplašila sam se da nešto nije u redu i da su me prilikom pregleda povredili.
U porodilište sam se javila u 4 ujutru. Porodila sam se, znate kad? U ponoć! Stvar je u tome da sam požurila, trebala sam biti kod kuće i odmarati, a ja sam sve vreme bila na nogama, da brže sve prođe, pa sam se na kraju toliko umorila da nisam imala snage da izguram bebu!
Kontrakcije nisu toliko strašna stvar kao što sam mislila. Bitno je samo što više se opustiti i “izduvati” bol napolje. Priroda uradi svoje. Sve je to normalno. Boli, da se ne lažemo, ali opet bih sve izdržala jer znam da vredi! Rodiću ja još barem jednom, ako Bog da!
Svaki porođaj je drugačiji, sve smo mi drugačije, tako da neću detaljno da opisujem svoj. Samo svim uplašenim trudnicama mogu reći: imajte veru u sebe i svoje telo, jer ono zna kako treba roditi, samo treba da ga slušate, i naravno, da slušate lekara i babice.
Što se deranja tiče, ja nisam ni glasa pustila, jer sam u momentima bola mislila samo na njegov kraj i duvala, duvala, kao lokomotiva! Kakvo vrištanje, samo se gubi snaga. A kada sam konačno ugledala svog sina, verujte mi, nisam osetila ništa. Taj materinski instinkt proradio je tek nakon dan ili dva, sve mi je bilo tako novo, neobično, što je i normalno.
Depresija u koju sam upala posle porođaja bila mi je sto puta teža od svega. Beba non-stop plače, stalno mi je bila na grudima, rana me je bolela, bila sam jako slaba, neispavana, nervozna. Trebalo mi je mesec dana da malo dođem sebi. I ja i beba da dođemo sebi. Kad je mama nervozna, i beba je takva…nije ni čudo što moj sin nije spavao, kad nisam ni ja spavala i samo sam plakala.
Svi oko mene delili su mi različite savete i nisam znala koga da slušam. Najbolje je da vam je pri ruci samo suprug i eventualno majka ili neko vama blizak, niko više, jer ako imate gužvu u kući, kao ja što sam imala, normalno je da ćete biti van sebe. Zato, pouzdajte se samo u sebe i informacije tražite na internetu, u knjigama, ili od stručnih ljudi, a ne od kojekakvih baba i sve će biti u redu. Sledite svoj instinkt i uživajte u roditeljstvu, koje je predivna stvar!
0 коментара:
Постави коментар