новембар 02, 2018
Svi su ostali zgrozeni, doktorku i medicinske radnike razapeti su i stavljeni na stub srama, a ja iz Danske, najuređenije zemlje na svetu, tako kažu, čitam i ne mogu da shvatim šta se dešava. U zemlji gde je sve uređeno, gde svi znaju gde im je mesto, gde nema prosjaka ni siromašnih, do doktora se ne može tako lako doći, a do pedijatra tek. Zna se procedura. Da ne bih kojim slučajem nekoga uvredila, moram da odmah pojasnim da sam majka dvoje dece. Moje mlađe dete, pred sam vikend dobilo je visoku temperaturu 39, proliv i povraćala je.
Kao i svaka majka znam šta treba da radim u tim situacijama. Snižavala sam temperaturu, davala što više tečnosti, pokušavala ishranom da sprečim proliv… Dva dana dete sve što pojede ili popije povrati odmah. Za ta dva dana imala je vise od 10 mekih stolica, samo je spavala, teško smo je buduli. Vec treći dan, iscrpljena beba, ali i mi, pozvali smo hitnu. Objasnili smo šta je sa detetom, šta smo sve uradili. Pohvalili su nas da odlično radimo i da zasad nema potrebe da dolazimo, već samo da nastavimo dalje. Baš tim rečima. Padala je noć, dete nije bilo nimalo bolje, pa smo nazvali ponovo i dobili smo broj da dođemo u hitnu.
Stigosmo, primi nas medicinska sestra, pregleda dete, izvadila krv i stave nas u sobu gde nas teraju da mu damo lek, nešto kao kod nas orosol rastvor, da nadoknadi elektrolite. Na insistiranje da detetu daju infuziju, bili su zgrozeni. Objašnjavam da se dete muči dok ga teram da uzme lek, uznemireno je, da ništa ne vredi jer sve odmah povrati. Ma ne zanima ih. U tom trenutku, možda su im javili da smo kao roditelji previše uzbuđenji, da ne sarađujemo dovoljno, dolazi i doktor. I na moju radost – komšinica. Stanujemo u istoj zgradi. Pomislih sad da ćemo ovu agoniju koja traje tri sata u sobi iz koje ne možemo da izađemo završiti, ali grdno se prevarih. Odlične se poznajemo, ponekad idemo i na roštilj vikendom, ali to nije dovoljno.
0 коментара:
Постави коментар