новембар 15, 2018
Odlučila sam da sa vama podelim svoju priču i iskustvo iz Gradske bolnice na Zvezdari gde sam donela na svet svog malog anđela – Anđelu. Ovo je moja priča…
Jedva sam se izborila za epidural
Iako sam sve uslove ispunjavala, doktorka je tražila mito za epidural, uz obrazloženje da nema dovoljno doktora. “Eto, njih treba platiti-razmislite, ako dobije još neka žena, možda se i vi provučete”. Epidural sam na kraju dobila od druge doktorke, divne dr Vladanke Stefanović.
Neprijatnosti pre porođaja
Klizma je za mene bila najgori i najneprijatniji deo porođaja. Neljubazna, starija sestra, koja ju je sprovodila, takođe me je kritikovala zbog tetovaže na nadlanici jer nije videla venu (ona se napipava, ne gleda). Drsko me je pitala o čemu sam tad razmišljala! Bilo mi je veoma neprijatno, želela sam da vrištim, ali sam samo ćutala. Moram da napomenem da sam, kada sam dolazila, kao i kada sam napuštala porodilište (kad me je rana užasno bolela), sve stvari teglila sama, dok me suprug nije ugledao i pritrčao da pomogne.
Suprug mi je bio najveća podrška
Sam porođaj je protekao dobro, uz pomenuti epidural i uz indukciju sve je bilo gotovo za nekih sat vremena. Suprug je sve vreme bio uz mene i držao me za ruku. Plašila sam se da će se onesvestiti, ali je on sve stoički podneo i, zaista, u tom trenutku ne znam šta bih radila bez njega. Moram da kažem da su me ostavili samu na porođajnom stolu i da su svi samo nemo prolazili pored mene ne govoreći mi ništa dok sam ja plakala kao kiša. Nisam išla na vežbe, nisam znala ništa o porođaju, internet mi je bio glavni izvor informacija (za šta sam naravno sama kriva), a kada sam pročitala više pozitivnih iskustava, odlučila sam da se baš ovde porodim.
Imala sam drhtavicu nakon porođaja
Porodio me je doktor Ivan Bojović kod koga sam samo par puta pre porođaja išla na kontrole. On je sasvim korektan čovek.
Nisam umela da se napnem, uspela sam iz drugog, trećeg puta, kada je Anđela napokon izašla. Pre toga su me opominjali, a jedna sestra je morala da potpomogne i pritisne mi stomak.
Beba mi je bila na grudima celih pet sekundi. Suprug je napustio salu dok su me ušivali što je potrajalo oko pola sata, ali nisam ništa osetila.
Ostala sam u sali još nekih sat vremena. Pokrili su me ćebetom, a ja sam imala nekontrolisane trzaje tela od epidurala. Tresla sam se, ali su mi rekli da je to normalno. Mamu i zaovu sam na kratko videla dok su me vozili na odeljenje.
Noć u porodilištu koju ću zauvek pamtiti
Sestre na odeljenju su očekivale valjda da sama odšetam do kreveta u sobi, međutim ja nisam osećala noge i pala bih da me nisu zadržale. Smestili su me u sobu sa još dve cimerke. Bebu su mi doneli tek sutradan uveče.
Porodila sam se u 12h a do sledećeg dana, tačnije večeri, igla mi je stajala u ruci koja je cela pomodrela. To se desilo i drugim ženama, a rekli su nam da je “takva procedura”. Stavili su mi kateter, a jedna sestra mi je pomogla da se operem.
Kupatilo je bilo užasno, prljavo i neuredno, a tome doprinose i porodilje koje sve i svašta ostavljaju za sobom.
Najbolnije što pamtim iz porodilišta je noć koju je moje dete prevrištalo, a ja nisam znala šta da joj radim. Dojila sam je neprestano, nosila je, presvlačila, ali nije vredelo. Cimerke su počele da se žale. Plakala sam i ja s njom jer nisam znala kako da joj pomognem, a niko satima nije došao iako se samo ona čula i ceo hodnik odzvanjao. Otišla sam kod dve babice i zamolila ih da dođu da vide šta je u pitanju. Rekla sam im da sam neispavana i da više ne mogu da funkcionišem, da ću pasti. Zamolila sam ih da joj daju dohranu kako bi se smirila. Na to su mi odgovorile kako nema mesta u boksevima i nastavile svoj razgovor. Negde pred zoru beba se smirila i zaspala, a i ja sa njom, da bi me uskoro probudila vizita. Te dve su, gledajući u mene, pričale sestrama kojima su predavale smenu kako su mi pune grudi mleka a ja tražim dohranu, kakvih sve užasnih majki ima na svetu itd. Čak i kad su izašle komentarisale su na glas kako bih i ja čula, ne pominjujući da je dete prevrištalo noć – njima je bilo najvažnije “tračarenje”. Užasno me je to pogodilo jer sam brinula i sve pokušala da je smirim. Rekla sam suprugu da ih prijavi ali na kraju sam odustala od toga. Najbitnije mi je bilo da odem sa svojim detetom što pre odatle.
Nisam očekivala kraljevski tretman, ali…
U porodilištu nisu imali posteljinu. Ležala sam u krvavom krevetu dok mi moji nisu doneli čistu posteljinu, a kada sam pre toga zamolila sestru da mi je promeni, pogledala me je šokirano i rekla: “Ja??”.
Bilo je i divnih sestara, babica kojima nažalost nisam zapamtila imena. One zaista vole svoj posao i bila sam presrećna kada su u smeni. Suprug je dolazio pod prozor da nas vidi jer su njemu samo jednom dozvolili da vidi bebu.
Eto, to je ukratko moje iskustvo. Mogla bih još dosta da pišem ali ne želim. Da se razumemo, nisam nimalo razmažena, niti sam očekivala kraljevski tretman. Naprotiv, sa svima sam bila prijatna i trudila se da što više zapamtim i naučim. Međutim, ponašanje pojedinih sestara vređa ljudsko dostojanstvo i one su jedna velika sramota za svoju profesiju.
Pozdrav od Tijane
0 коментара:
Постави коментар