Šanse da beba preživi nisu bile minimalne nego nisu ni postojale: Dirljiva priča o jednoj hrabroj Milici

Rodila se sa samo sedamsto grama, tako malena, imala je nekoliko operacija i izliv krvi na mozak, ali je na kraju sve pobelila. Pročitajte priču o hrabroj šestomesečnoj devočici, Milici…

“Bebe su čudo. Nikad ne odustajte od svoje dece”, kažu Ivana Pjevčević i Ratko Varda, roditelji male Milice koja se rodila u 24. nedelji i postala medicinski fenomen. Jedna je od sto miliona beba koje uspeju da se izbore sa svim zdravstvenim preprekama. Danas je zdrava devojčica.

Mama je odmah otkrila da se Milica non-stop smeje. Borbeni duh je, kako su nam rekli, nasledila od tate, poznatog košarkaša. Pokazala ga je više puta – kad je bilo najteže. I tačno zna šta želi, a šta ne.

Pre šest meseci je odlučila da želi da živi, a ovo je njena priča:

Ništa nije ukazivalo da će doći do prevremenog porođaja. Ivanina trudnoća se odvijala bez problema, pokazivali su pregledi.

“Nije bilo nikakvih nagoveštaja, niti sumnje da ovako nešto može da se dogodi. Ali sam iznenada jedno veče dobila bolove koji su trajali dva dana i koji su uveče postajali intenzivniji… Rekli su mi da je to normalno za taj period trudnoće, a ja sam tek tada postajala svesna drugog stanja”, priča mama.

Ipak, 14. februara uveče je postalo jasno da nije “baš sve kako treba”. Počeli su jaki bolovi.

“Desila se i jedna komična situacija. S obzirom na to da je to meni bila prva trudnoća, pitala sam se da li su to kontrakcije. Pitala sam i supruga koji ima decu iz prvog braka”.

A kako se stanje nije popravljalo, rano ujutru su se uputili u GAK “Višegradska”. Ivana je hitno prebačena u operacionu salu u kojoj je bila od devet ujutru do 19 časova. Čekalo se da li će kontrakcije prestati.

“Konstantno slušate: “Mladi ste, imaćete još dece”. Šanse da beba preživi ne da nisu bile minimalne nego nisu ni postojale. Bilo je jako teško jer 24. nedelju niko ne vidi kao porođaj već kao pobačaj”, govori Ivana, koju su lekari pripremili na najgore.

Roditelji koji su doživeli isto ili slično, poput Ivane i Ratka, pamte svaki minut, a pamte i ljude koji su za njih i za njihovu bebu bili spas. Izdvajaju doktora Srđu Milićevića koji je terapijom umirio kontrakcije, a i koji je kasnije odigrao važnu ulogu za oporavak male Milice.

Nažalost, kratak prestanak kontrakcija bio je uvod u ono što Ivana opisuje kao najteži momenat u životu.

“Bilo je to 15. februara, u pet i 30 časova, kada su došli da mi izmere temperaturu. Pukao mi je vodenjak, i shvatila sam da nema povratka. Slušate danima da dete neće preživeti i kada porođaj krene, onda se mirite sa činjenicom da rađate mrtvu bebu. Uspela sam samo da Ratku pošaljem poruku”.

Dok govori, Ivana ne može da zaustavi suze. Ratko koji poljupcem umiruje suprugu, nadovezuje se na njenu priču.

“Napisala mi je: “Mnogo mi je žao”. Nazvao sam odmah lekara koji se nije javljao. Počeo sam da plačem, a onda mi je lekar saopštio da je sve u redu”.

Porođaj se desio brzo, bila su dovoljna “tri napona” da Milica teška 710 grama i dugačka 30 centimetara, prirodnim putem dođe na svet.

“Kada sam je videla, obratila sam joj se sa: “Mici” i čulo se: “Kve”. I tu je bio kraj”.

Sa intenzivne nege beba je ubrzo prebačena prebačena na Institut za neonatologiju u Beogradu. S obzirom na to da je na snazi bila zabrana poseta zbog morbila, mama i tata nisu mogle da je viđaju. Posmatrali su je na dozvoljenoj udaljenosti – iz hodnika.

“Bilo nam je važno da zna da smo tu, da zna da nije sama, ona je bila sama od rođenja. Borila se sama”, ističe mama.

Sve što je Milica preživljavala preživljavali su i njeni roditelji, koji su se svakodnevno raspitivali o njenom zdravstvenom stanju. Jecaj i vriska su usledili kada su saznali da beba mora da se operiše na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.

“Stajali smo u hodniku gde je bilo milion dece. Video sam je tada izbliza prvi put. Nisam očekivao da je toliko mala”, priseća se Ratko.

U hodniku su sreli i doktorku Mariju Lukač, hirurga.

“Krenula je u operacionu salu i rekla nam da su šanse da Milica preživi minimalne, ali i da su šanse da preživi bez operacije takođe, na minimumu. Ostalo nam je urezano u sećanje ono što nam je poručila, a što nikada nećemo zaboraviti: “Ne bih oprostila sebi da ne pokušam da je spasem”.

I Milica je pobedila. Preživela je 43 dana na infuziji. Radost, pa novi šok – beba mora hitno na još jednu operaciju creva.

“Za njega je to bio najbolniji momenat, za mene drugi najteži trenutak”, naglašava mama.

Operacija je odložena jer se krv nije zgrušavala pa je postajala mogućnost da beba iskrvari.

“Svi organi su počeli da gube funkciju, osim srca koje je pri rođenju bilo najslabije. Disala je uz pomoć aparata. Davali su joj lekove jer je trpela užasne bolove. Pitao sam: “Što je mučite?”. Da smo u Americi, pitali bi nas da je skinu s aparata”, dodaje tata.

“Čekate da se desi najgore. Pitaju vas da li hoćete kremaciju ili ne…”, kaže.

S knedlom u grlu nam otkrivaju da su birali kovčeg i da je mama imala samo jedan zahtev, da odabere haljinicu u kojoj će sahraniti ćerku.

Petak i subota su bili mračni, a onda se u nedelju desilo nešto što jedino dovoljno opisuje reč: čudo.

“Zvali su me sa Instituta i rekli da je beba stabilno. Prekinula sam vezu i rekla mužu da ih nazove jer su sigurno pogrešili. I njemu su poručili da je beba dobro i da je kakila. Na pitanje kako se to dogodilo, odgovorili su: Čudo”.

Posle čuda sve je krenulo nabolje. Bilo je, doduše, varijacija, ali se njeno stanje stabilizovalo, a mama i tata su slavili svaki milimetar hrane koji je pojela. Kada je došla do pet milimetara, sreći nije bilo kraja. A kada su im nakon tri meseca rekli da mogu da je posete, to osećanje je bilo više od sreće.

“Skakali smo, urlali, vrištali, tresli smo se, morali su da nas smiruju”, priča u dahu mama.

Razvojna nega i terapija dodirom bila je, prema Ivaninim rečima, neprocenjiva za bebu.

“Verujete, ta veza između roditelja i bebe utiče na to da se ona bolje razvija”.

Neverovatna Miličina snaga pobedila je urinarne infekcije, sve bolničke bakterije, izliv krvi na mozak trećeg stepena, nakon čega su bile prognoze da će biti kao biljka, da neće videti i čuti.

Pobedila je sve i sa 2.325 grama je s roditeljima napustila Institut za neonatologiju i otišla kući.

“Bila je najsitnija na Institutu, ali su nam lekari rekli da je matora da bi više bila tu”, poručuju kroz osmeh.

Nemaju reči hvale za kolektiv Insituta za neonatologiju, za njihov profesionalizam, znanje i ljudsku toplinu.



“Svi su divni. Nemamo reči zaista. Dr Borko Veković, neonatolog Instituta, puno nam je pomogao. On je heroj naše porodice”, kažu.

Mesečne kontrole pokazuju da je beba heroj zdrava kao dren, a vaga da je teška pet kilograma.

“Naša borba i dalje traje. Milicu čeka još jedna operacija, ali je najbitnije da ona nije sama, ima nas, naše roditelje, sestru Elenu i brata Marka”, ističe Ivana i dodaje: “Verovali smo u nju, ona je NAŠE DETE”

Kažu nam da je potrebno mnogo snage da bi se iz ovakve borbe izašlo pobednički.

“Ne znam da li sam normalan (smeh), mada imam potvrdu da jesam”, dodaje Varda, košarkaš koji je branio boje Real Madrida i Detroit pistonsa.

“Snagu sam u njemu pronalazila. Teško bih ja kao majka sve ovo izdržala da nije bilo njega. Sećam se da sam tada govorila: “Ona je naše dete. Znam da će izdržati”.

Snažna je Milica i na mamu i tatu, a slažu se da je preslikani otac.

“Jak je moj gen”, kaže ponosni tata. On i njegova Ivana maju savet za roditelji koji u ovom momentu vode bitku koju su oni dobili.

“Verujte u svoju decu. Verujte u njihovu snagu, dajte im svoju snagu, ne puštajte ih. Mazite ih, ljubite, to ih čini jačim. I to će vam nedostajati kad odrastu”.

Izvor: http://www.yumama.com