Više nisam obraćala pažnju na vreme. Samo sam čekala da se onesvestim od bola ili da se beba više rodi

SREĆA JE KAD ISPOD TVOG SRCA KUCA JOS JEDNO.



foto.mama Tanja

Pratim vas od kako sam ostala u drugom stanju. Obožavam sve te priče i korisne savete. I već neko vreme se dvoumim da podelim moju priču sa vama, i evo, reših.

Moja priča počinje 01.februara 2017.godine kada sam otkrila da sam trudna. Dve crte na testu, izlivi emocija, neizmerna sreća, suze radosnice i slika testa poslata najdražima. Svi već dve godine čekaju tu vest. Ja nisam čekala da prodju tri rizična meseca da bi podelila radosnu vest. Znala sam da će sve biti u redu. I bilo je.

Trudnoća

Cela moja trudnoća je bila uredna, protekla u najboljem redu. Na svakoj kontroli ginekolog potvrdi da je sve ok i da beba napreduje normalno. Jedina moja briga je bila kad će da mi poraste stomak. Iako je rastao normalno meni nikad nije bio dovoljno veliki. Ja sam se i porodila a moj stomak nije dostigao moju zamišljenu veličinu.

Celog mog života sam bila mršavica pa su me kilogrami dobijeni u trudnoći činili taman kako sam htela da oduvek izgledam. Obrazi i noge popunjeni, dobila sam guzu, grudi još veće… Bila sam zgodna trudnica. Lice mi je bilo savršeno čisto, kosa takodje (bez opadanja i pranje na 7 dana), nokti nikad jači, ja nikad zadovoljnija. Blistam u svakom smislu.

Uživala sam u trudnoći. Nije bilo mučnina, povraćanja, otečenih nogu… bas ničega. Bila sam u pokretu od prvog do zadnjeg dana. Sadila sam bastu, pravila dzem i ajvar, šetala stalno. Svima bih poželela takvu trudnoću.

Termin se bliži

Kako se termin porodjaja približavao ja sam jedva čekala da držim moju bebu u rukama. Nisam se bojala. Mislim da su sastanci sa babicom tome dosta pomogli. Objasnila mi je sve šta kako funkcioniše i do detalja opisala ceo porodjaj. Ukapirala sam da je moje telo predvidjeno da beba bezbedno izadje iz mog stomaka kroz taj mali otvor dole. Nisam se bojala možda i što nisam mogla ni da zamislim bol koji me čeka.

Inače živim u Švajcarskoj i ovde se prisustvo supruga na porodjaju i epidural nekako podrazumevaju. Verovatno zbog učestalosti. U bolnici, u našem malom gradu Payerne-u, postoji soba koju zbog komfora i veličine zovu Palas. U nju idu isključivo žene koje žele da se porode prirodno, bez epidurala. Od kako sam videla tu sobu želela sam da se porodim u njoj. To je velika soba sa kadom i velikim okruglim krevetom i svim stvarima neophodnim za kupanje, merenje i presvlačenje bebe. U njoj postoji mogućnost da muž tokom porodjaja bude sa tobom na krevetu a ne striktno pored kreveta.

Nekako imam utisak da je ta soba nagrada za hrabrost i dokaz da se ceni priroda. Mada, kad krenu bolovi svejedno ti je gde se poradjaš.

Epidural u mojoj glavi nikada nije postojao kao opcija. I pre nego što sam videla Palas.Ja sam se dobro raspitala o posledicama i može da dodje do čestih glavobolja kasnije ili ako iglu slučajno ne ubodu gde treba u kičmu, mogu kasnije da se pojave bolovi u kičmi. To se ne leči. Ja nisam htela posledice. Htela sam da bol podnesem ženski (ne muški, jer muškarci su kukavice). Htela sam prirodno, skroz. Ako je moja mama nas četvoro mogla da rodi prirodno mogu i ja. I jesam.

Porođaj

Prva kontrakcija je krenula 03.10.2017.oko pola 10 uveče. Bilo je to neko probadanje u kičmi kakvo do sada nisam osetila. Nisam znala da je to sto posto nisam znala kakav bol da očekujem. Smejala sam se. Poverila sam to mužu. Smejao se i on. Imali smo goste te večeri i smejali smo se svaki put kad se pogledamo ali smo ćutali o tome. U tom smehu je bila i briga i radost i nesigurnost. Oko ponoći bol se ponovio. Legli smo da spavamo pošto još nije bilo vreme za uzbunu.

Preko noći bol se ponovil još par puta. Malo sam spavala. Osećala sam da dolazi. Ujutru su kontrakcije postale učestalije. Oko podneva su bile na 20 minuta. Mojima u Srbiji nisam htela nista da govorim da ne bi brinuli. Izmedju svake kontrakcije sam se dopisivala sa sestrom o običnim stvarima. Tog dana sam imala zakazano kod ginekologa pa sam je čak slagala kako je na pregledu ginekolog rekao da porodjaj neće još za neki dan.

Pošto vodu i dalje nisam gubila, a bolovi su postajali sve jači, moj muž je pozvao bolnicu. Rekli su da je bolje da što duže ostanem kući i da čekam da mi pukne vodenjak. Od 12 do 16h meni su kontrakcije bile sve učestalije. Oko 16h vec su krenule na 5 minuta. Ponovo je moj muž zvao bolnicu i rekli su da dodjemo. Nadala sam se da ću se poroditi odmah, da će mi probušiti vodenjak, ali ne. Moji bolovi su tek počinjali. Stigli smo u bolnicu , smestili su me u sobu, merili kontrakcije, ali ja se nisam otvarala niti je vodenjak pucao.

Kad će više …!!

Kontrakcije su već bile jedna za drugom, non stop. To je više nepodnošljivo. Moj muž, koji je sve vreme bio sa mnom, kaže da sam od 17h pa sve do porodjaja govorila :,,Ja ne mogu više!’’.A mogla sam i naredna 4 sata. Više nisam obraćala pažnju na vreme. Samo sam čekala da se onesvestim od bola ili da se beba više rodi. U 20h50 su mi napunili kadu da se opustim. Pitala sam se dal će ta kada stvarno da smanji bolove. Ali nisam saznala. Čim sam pokušala da ustanem iz kreveta vodenjak je pukao.

Konačno !!

Napokon. Poplava u krevetu. I u svom tom bolu ja sam rekla :,,Jaoj sve sam isprljala.‘’. Nasmejala sam i muža i osoblje. Čim sam stala na noge beba je krenula napolje. Mislila sam da neću stići do posrodjajne sale i da će beba ispasti na pločice pored kreveta. Ali ne ide to baš tako. Stigla sam i do Palasa i do okruglog kreveta. U toku porodjaja moj muž je bio sa mnom. Očekivala sam da se onesvesti ali me je prijatno iznenadio. Čak je uspevao i da me nasmeje u toku porodjaja. Bio je kao komentator na fudbalskoj utakmici :,,Vidim mu kosu… Još malo i stiže… Jaoj vratio se. Ajde ljubavi guraj… I evo je glava. Bravo ljubavi. Ajde još malo, guraj… Iiiiii…

Sreća je stigla…

Evo ga.’’. Naš sin Dimitrije je rodjen 04.10.2017. godine u 21h22 kao normalna i zdrava beba. Stavili su mi ga na grudi i tako smo u zagrljaju nas troje ostali dva sata. Presrećni. To su bili samo naši trenuci. Posle dva sata sam prebačena u sobu. Dok je moj muž sa sestrom merio i oblačio bebu ja sam se istuširala.

Da imala sam snage. Bila sam u punoj formi kao da nisam upravo rodila bebu tešku 3 kg. Bila sam u formi i tri naredna dana koliko sam ostala u bolnici. Moj stomak je posle 3 dana nestao skroz kao da ga nikad nije ni bilo. Posete sam imala non stop u bolnici. Sad kad razmišlim volela bih da su zabranjene za sve osim za supruga. Moj sin je sve vreme bio pored mene. Bio je miran i jedva da je malo plakao. Mleko mi je krenulo odmah i sa dojenjem nije bilo nikakvih problema.

Dolazak kući

Ali, čim smo stigli kući, sve je bilo drugačije. Ja sam odmah sa vrata krenula da sredjujem stan, da perem, peglam, usisavam… Moj sin je plakao često. Ja sam bila mrtva umorna. Posete su se nastavile a ja sam samo želela da svi odu i da niko više ne dolazi. Da budemo sami samo nas troje. Da uživamo. Bebac se posle tri dana umirio i učestalo plakanje je prestalo.

Baby-blues

Ali onda je krenulo moje plakanje. Počeo je taj ,,baby-blues’’. Nisam imala pojma šta je to. Dve nedelje plakanja za ništa, za sitnicu. Onda mi je prijateljica, koja ima 4 sina, ispričala da se susrela sa tim posle treceg porodjaja. Ja sam od tada toga postala svesna. Pokušavala sam da to kontrolišem. Kada krenu suze mislila san na to da će proći, pokušavala da ih zadržim i disala duboko par minuta dok ne prodje. Tako par dana i onda je prestalo. Moj muž je mirno mogao da se vrati na posao posle dve nedelje odmora.

I TO SMO PREGRMELI !

Tek tada su krenuli dani prave sreće i uživanja. Navikla sam se na novi ritam. Moj stan ponovo blista, sve stižem a moj sin je srećan. Jer u svakom danu, pored kućnih obaveza, odvojim vreme samo za nas dvoje. Za maženje i uživanje. Za hvatanje osmeha i pogleda i po neku sličicu. Kad kuvam a on je budan, u korpi je pored mene. Govorim mu bukvalno sve što radim. Kao odraslom. I osećam da mu to prija pošto ne plače. Sluša me. Kažu da dete tako brže progovori.

Dosta je mirna beba i dosta je budan. Sve ga zanima. Ne smeta mu galama niti puno ljudi. Sad se već samo smeška i guče. I hoće kod svakoga. Društveno dete.

Kao što sam već rekla moj stomak je posle 3 dana nestao mada mi je koža na stomaku još uvek malo mekana. Strije nisam dobila. Da li je genetika ili Striet krema koju sam koristila u trudnoći to ne bih znala reći. Bolove posle porodjaja nisam imala. Jeste da je period kontrakcija trajao dugo i da je sam porodjaj puno boleo, mogu da kažem da je sve bilo dobro. I sve bih opet ponovo, još najmanje dva puta.

PORUKA ZA MAME

Moj muž kaže da sam heroj pošto sam se prirodno porodila. A ja kažem da smo sve mi žene horiji. Svaka ima svoj izbor, svoje iskustvo i svoju priču. Sa epiduralom, prorodno ili carskim rezom porodjaj je porodjaj. I samo mi znamo koliko snage i volje treba da bi u rukama držale našu srecu. Ali vredi, svaki bol, svaka suza i svaki vrisaki. I svaka nam čast!

autor priče . Mama Tanja

izvor , devetmeseci.net

interviju radila urednica sajta Sonja Milekić