Umesto da vičete na decu, probajte ove 2 rečenice

Iako imaju te slatke face i mekanu kožu i unose radost mogu sa sigurnošću da kažem da roditeljstvo predstavlja uzbudljiv ali i težak poduhvat. Mnogi roditelji su iz raznih razloga nervozni, napeti. Nisu naša deca kriva za naše nervoze i nezadovoljstva. Naša nervoza samo negativno utiče na decu.

Gubimo kontrolu nad njima i deca sama postaju nezadovoljna. Dolazi do poremećaja u ponašanjima. Deca žele samo da zadovolje svoje roditelje i da učine da roditelji budu ponosni na njih. Ponekada se dešava da dete zanemaruje neki posao koji mu je roditelj ponovio nekoliko puta da uradi.

A onda mi to iskoristimo i počinjemo da vičemo na njih. Ali postoji mnogo efikasniji način da zaštitimo svoje grlo a i da sačuvamo lepo vezu sa našom decom.

Prvi korak je da imamo na umu da je odbijanje znak da se dete bori a drugi da se spustimo na nivo deteta i da kažemo ove 2 rečenice :

Vidim da sada želiš da uradiš najbolje što znaš. Kako mogu da ti pomognem? Ove dve rečenice mogu da promene mnogo toga zato što pomoću njih pokušavamo da iz dece izvučemo nešto najbolje bez ponižavanja i vike. Time ih podsećamo da su oni u stvari dobri, da mogu da se potrude da urade najbolje što znaju i da smo mi uvek tu da im pomognemo. I to je zaista naš posao roditelja. Da iz dece izvučemo najbolje. Da ih motivišemo da se bore. Ukoliko se na njih deremo da nešto urade to će biti motivacija iz straha a to nije dobro.Jedno od glavnih obeležja autoritarnosti izjednačava poštovanje i strah.

Onda pod autoritarnom se plaše šta će se desiti ukoliko nešto ne urade kako treba. Autoritarno roditeljstvo se pokazalo kao neefikasno i stetno. Poslušnost iz straha ne znači poštovanje.

Jako je bitno da deca vežbaju poslušnost i razvijaju disciplinu jer tako veruju da će mudrost i iskustvo da ih vodi i zato osećaju da mogu da urade nešto najbolje a da pritom to ne rade iz straha. i onda je to ono što oni žele.

Ako ne tretiramo svoje dete na taj način i ne pokažemo mu da smo tu kad mu treba pomoć da uspe, čemu ih onda stvarno učimo? Ono je tada na neki način slomljeno. Svi mi na svom putu težimo da budemo najbolje verzija sebe. Nisu ni naša deca drugačija. Oni samo razvijaju osnovne veštine i atribute da bi i oni mogli da preuzmu taj zadatak na sebe. Kada im posvećujemo dovoljno pažnje i komuniciramo sa njima, oni će dobiti poruku da mi verujemo u njihovu sposobnost.

Ovo zaista nije lako. Mi smo nesavršena ljudska bića koja podižu druga nesavršena bića i svi smo skloni frustracijama. Ali smo takodje odrasle osobe. Ako ne možemo da kontrolišemo sebe i da stimulišemo druge, kako onda očekivati da deca nauče da se kontrolišu? Deca uče. Deca se bore. Njima je potrebna naša pomoć.

Roditeljstvo je teško, ali isto tako je teško biti dete. Kada zajedno verujemo i ohrabrujemo se, onda i mi i naša deca možemo da postignemo ono najbolje.