Mama Marija : Priča o malim herojima…Polako. Saznaćeš, majko!

– ‘Ajmo, ‘ajmo… Brže!
– Koja nedelja?
– 32 nedelja. Pokušavali smo, ali…
– Uh, rano…
– Da l’ idu iz bloka?
– Da.
– ‘Ajmo ljudi! Stižu bebe!



foto privatna arhiva mame Marije

Započinje priču mama Marija

I tako… Dve bebe. Dva porodjaja. Sati… I tu zapravo i počinje ova priča. U toj priči ti si majka prevremeno rodjenih beba. I ne samo majka… Ti si jaka majka! Majka malih heroja. Ali to još uvek ne znaš… Polako. Saznaćeš.

Znam, boli… Ne bole te rane koje nosiš od juče. Bole ruke, jer ih nisi uzela i privila uz sebe kao i ostale majke. Bole oči, jer su pune suza. Boleće te i svaki njihov gram. Ali to još uvek ne znaš… Polako, majko. Saznaćeš.

Brineš, znam. Jako. Bojiš se. Da l’ će izdržati, da l’ su jake, da l’ ćeš i ti… Strahuješ za svaki njihov udisaj, pokret, strahuješ za svaki njihov plač ili osmeh. Svaki dan, svaki sat. One su jače od tebe. I vode svoje bitke hrabrije i istrajnije, nego ti svoju. One ne odustaju. Ne znaju za poraz. Ali to još uvek ne znaš… Još koji dan. Saznaćeš.

HIT !!! Prolazi 5 min….prolazi i 15 minut, meni kreće napon, ja kažem,porađam se, babica ne veruje



Ti si ih želela, ti si se borila od prvog trenutka, tu si još uvek… Zašto sada padaš? To je samo inkubator. I tako mora… Znam, ona majka tamo je sa svojom bebom, i ona druga. A tvoj dlan je ovde. Urezao je svoj obris na tom staklu. I neka je! One osećaju da si tu, da ih dodiruješ. Ne očajavaj. Majko, nemoj da skrećeš pogled. To je samo infuzija koju primaju kroz vene na glavici. Jeste, sve te cevčice, strašno je… Njih to ne boli, kažeš. Tešiš se. Ali tebe da. Puno. Znam da ti glavom odjekuju zvuci svih tih silnih aparata koje do sada nisi videla. Znam da ih čuješ i noću, kad sve utihne, kad padneš od umora i brige. Znam da po hodnicima ili ćutiš ili juriš lekare. Znam koliko ti je važan svaki sledeći dan. Ne zbog sebe. Tebe će tek stići… Već zbog njih. I svaki njihov gram. Sve iznad je njihova pobeda. Tvoje je samo da veruješ svojoj bebi. Ako su te drugi izdali, ona neće. Nikada.

JAKA PRIČA ! LAVICA !! Tek posle 7 dana od rođenja uzela sam svoju Iskru u ruke. Taj osećaj i danas pamtim..



Znam, proćiće. Ali ti nećeš. Boleće tebe i posle. Sećanja, osećanja… Boleće te čak i taj dan. Dan vaše pobede. Nad brigama. Nad inkubatorima. Nad aparatima. Nad strahovima. Ne očajavaj. Pogledaj te nevine okice. One žele da vide pobedu i u tebi. Pogledaj te usnice. Spremne su za svoj prvi, veliki osmeh. Pogledaj te malene ručice stisnute u pesnicu. One su jake. One rastu. Da bi te zagrlile. Da bi obrisale tu suzu na tvom obrazu. Da bi čvrsto stisnule tvoje ruke koje si svih ovih dana lomila. Ali to još uvek ne znaš. Polako. Saznaćeš, majko!

autor priče .M. Jovanović. Arsić