Na prijemu su me sa osmehom pitali: “Gde je beba? Zašto niste poveli svoju bebu?”. Odmahnula sam glavom i REKLA DVE NAJBOLNIJE REČI

Moja priča počinje 11. juna, u trenutku kada sam bila u 24. nedelji trudnoće. Otišla sam u bolnicu zbog užasnih bolova u gornjem delu stomaka.

Odmah su mi dijagnostikovali preeklampsiju budući da mi je pritisak bio 190/110. Dali su mi magnezijum da bi sprečili napade, i razmatrali su o tome d ame porode već te noći – priseća se Megan Čildre, majka iz Teksasa.

Moj lekar rešio je da ipak čekamo koliko god je moguće, kako bi beba imala šanse da još malo napreduje. Dali su joj steroide u nadi da će joj se pluća i mozak razviti što više za što kraće vreme. Uspela sam da dođem do 25. nedelje visokorizične trudnoće kada više nisam mogla da izdržim visok  pritisak i bolove i moja Šarlot morala je da izađe.

Rođena je 19. juna 2018. godine i težila je 567 grama. Bila je dugačka svega 27cm. Iste sekunde smeštena je na intenzivnu negu.

A samo pet dana nakon što je njen put počeo, dobila je svoja anđeoska krila. Srce joj je stalo tačno na našu trogodišnjicu braka. Malena pluća i još manje srce nisu mogli da izdrže više. Njen tata i ja gledali smo 45 minuta kako pokušavaju da je vrate u život i na kraju smo je pustili. Tek tada mogli smo po prvi put da je uzmemo u ruke, okupamo i obučemo. A kada smo to uradili, morali smo da se oprostimo od nje.

Prošlo je jedva više od dva meseca otkad nije sa nama, a ja se i dalje privikavam na činjenicu da više nisam trudna, i na bolnu činjenicu da se ona neće vratiti. Anksioznost me već dugo muči i živim dan za danom.

Sa anksioznošću se do sada nikada nisam susretala. Počela je pre mesec dana i prvi mali napad doživela sam dok je moj suprug Kejsi bio na poslu. Odjednom sam pomislila da bi moglo da mu se desi nešto strašno i da bih mogla da izgubim i njega i – tako je počelo. Više nisam mogla da kontrolišem svoje misli. Ujutro je sve bilo normalno.

Nedelju dana kasnije, otišla sam kod lekara na zakazanu kontrolu carskog reza. Devojka sa prijema me je sa širokim osmehom pitala: “Gde je beba? Nema bebe?”. Samo sam odmahnula glavom. I dalje sa širokim osmehom pitala me je:”Zašto je niste poveli?”

Ne znajući kako da reagujem, lažirala sam nešto nalik osmehu i rekla kratko: “Preminula je”.

– Gospode…moje saučešće – rekla je i pozabavila se sledećim pacijentom.

Cela čekaonica čula je da mi je dete umrlo. A ako nešto ne volim, to je kada je pažnja svih usmerena ka meni. Žene su gledale u mene, a ja sam se trudila iz petnih žila da ne zaplačem tu pred svima.

Sela sam i namestila se da mi sestra izmeri pritisak. Usput me je protokolarno pitala kako sam, pa sam spomenula svoje napade panike.

– A zbog čega ste anksiozni? – pitala je. I tako sam opet morala da objašnjavam zašto sam anksiozna, što je samo dodatno potpirilo anksioznost.

Čudno je to, nekim danima mogu da pričam o Šarlot bez problema, a već sledećeg ne mogu ni da joj izgovorim ime a da ne počnem da ridam, zbog čega me je uvek sramota.

Jedan od mojih najvećih strahova je da će jednom svi zaboraviti da je Šarlot uopšte i postojala. Takve misli bude najveći strah u meni. Plašim se i da će ljudi namerno prestati da pričaju o Šarlot kako bi izbegli da se rasplačem pred njima.

Kada me uhvati napad, kopam noktima sebi po koži, trljam kolena, čupam zanoktice i štipam se. Hiperventiliram i potpuno gubim kontrolu nad sobom. Strašno je to, nemati kontrolu nad sopstvenim telom. Nebrojeno puta je muž morao da me drži za ruke da bih prestala da gulim kožu sa sebe. Nekada mora da me nosi jer mi se mišići usled napada toliko napnu da ne mogu ni da se pomerim.

izvor i

bliczena