Mama MARIJA . Jedan dan sa petoro dece…

edan dan sa petoro dece…



04:00
Kreću prvo bebe! Ustaješ iz toplog kreveta, vučeš se sa sve prekrivačem po podu, jedna gladna, plače… Da l’ da se hvataš za svetlo, za flašicu il’ za glavu… Ipak za mleko pre svega. Žuriš, kao da ti život ovisi o toga. Da slučajno ne probudi ostale. Daš flašicu, bežiš nazad u krevet. Valjda neće druga…

04:20
I druga je gladna. Plače! A meni se tako spava… Ustajem opet. Kakvo svetlo, kakva glava, trčanje po flašicu! Sad već sigurnije opipavam put do kuhinje, bila sam već tamo. Tu je mleko, dobro je… Zaspaće valjda skorije. Prva beba se nekako čudno prevrće. Neće valjda opet?! Možda nešto sanja… Nazad u krevet. U medjuvremenu se prekrivač negde izgubio na putu od kuhinje do sobe. Koga briga?! Samo bih da spavam…

04:50
Plaču obe! Koliko je to sati? Jao! Site su, znači da su ovog puta kakile. Ustaj Marija napraviće haos po krevecu! Puna pelena je puna pelena! Ajde, umivanje. Jedna pa druga… A kada ću da spavam ja?!

05:00
Dobro je, zaspaće obe. Gde je moj krevet… Zaspaću na podu čini mi se.

05:30
Alarm upozorenja! A samo što sam zatvorila oči. Ako nastavim još malo, zakasniću posle. Ako zakasnim najstarija izostaje iz predškolskog. Ako izostane, poludeće ceo dan s ovom drugom. Angelinom. Ako one polude onda poludeće i ostale a sa njima i ja. Vikendom ludimo danas nećemo! Ipak ću da žmurim samo još desetak minuta. Zvaće još neko da me budi rekla sam im sinoć.

07:00
Telefon pišti. Pištala bih i ja ali… Kritičan sat. Jao zakasnićemo!
– Ustaj Vasilija brzo!
– Ne mogu mama padaju mi oči.
– Ajde umivanje.
– Padaju mi opet!
Bebe se opet bude od njene vike. A onda čujem iz druge sobe ovu treću. Georginu.
– Mama, mama, mama, mama! (Jedno 1589 puta)
Trčim po mleko sa sve peglom za kosu ovu moju od dva metra, dajem joj, vraćam se, oblačim Vasiliju, oblačim sebe. Bebe se čupaju. Nastaje haos! Angelina ništa ne čuje. Ona inače spava makar i bombe padale.

07:50
Na putu do škole. Žurimo.
– Vi opet malo kasnite.
– Jao znam, izvinite. Imam ih pet, bude se sve u isto vreme.
Minut ćutanja.
– Aaaaa, dobrooo. U redu je.
Osmeh.
Vraćam se u stan. Trčim.

08:15
Doručak!
Koju pre nahraniti majko mila… A moja prva jutarnja kafa?!
Zalogaj tebi, pa meni, pa tebi, pa mleko, pa kašica, pa gutljaj kafe, pa… Ješću ja posle.
Koji haos ispod stola. Kakva kafa moja daj da to sredim.

09:30
Gledamo crtaće. Igramo se. Malo su se smirile. Gde je telefon drugarici nisam odgovorila na poruku. Uzimam ga… Onaj momenat kao indijskim serijama. Bebe plaču! Jaooo! Vreme je za prvu dremku. Daj kolica. Ljuljaj!
– Angelina! Georgina! Ne svadjajte se! Ajde svi gledamo Sundjer Boba. Vidi što je sladak!
Posle par minuta… Na dva koraka do nervnog sloma.
– Ali bebama se spavaaa!

U medjuvremenu par svadja, par lepih situacija, par presvlačenja, hranjenja i par gutljaja kafe. Neku pod ruku, neku niz ruku… Bože, da l’ sam doručkovala?!

12:00
Ajde po dete u školu. Onih par minuta slobode na putu od stana do tamo.

13:00
Ajde da ručamooo! Prilika da i ja pojedem nešto. Opet koju pre i kako… Sve traže i sve su mnogo gladne. Svaka se grabi za svoj prioritet. Šta sam propustila još od jutros?! Pije mi se kafa! Nikolina samo viče. Šta još da uradim? Telefon zvoni…

14:00
Boli me glava. Georgina vuče šetalicu s Nikolijom. Nikolija počinje da plače. Ajmo Georgina na spavanje! Nemoj da bežiš! Silazi sa stolaaa! Ko me to maločas zvao?!

14:10
Vasilija molim te pazi sestru pomozi mami ljubi te majka!

U medjuvremenu čekaju veš mašina, prljav veš, veš sa žice, smeće, prljavo posudje, večera, spremanje nekih sat vremena pre izlaska… a i ja još čekam kafu… Od odmora ništa.

19:00
Šetnja!
Kolica, jurnjava, skakanje, vika, lopte, lizalice, tricikli… Cela ulica je naša. Podseća me na ono… Cirkus u vašem gradu! Cirkus u vašem gradu! Jedno za drugim, jedno pored drugo, nemoj ovo, nemoj ono… Osmeh. Nemoj da šiziš. Drž’ se Marija. Izdržaćeš! Još samo dva tri sata… Još samo…

20:30
Presvlačenje, kupanje, vriska, voda, sve bi one… Flašice, mleko, pidžame… A gde je cucla?! Uspavljivanje na red. Peta, treća, četvrta… dok dodjem do prve devojčice! A kad ću ja? Ja sam žedna…

22:30
Pile mamino zašto još ne spavaš? Mama je uradila sve kako treba…
Trenutak očaja. Dešava se.
– Spavaj! A sad ti ne padaju oči?

23:00
Spavaju. Mirno. Tiho je. Od kreveta do kreveta… Puno srce. Moje lepe devojčice. Ajde sad da završim sve što je ostalo od danas. Zamisli otme mi se šerpa i padne na pločice?! Neeee… Ako požurim, odmoriću pre. Kupatilo je konačno samo moje.

23:59
A sad na prstima do kreveta. Lagano. K’o kroz minsko polje. Molim te Bože samo da ne nagazim neku igračku opet. Znate one male? Boli do srži a ne smeš da jaukneš. Prodje i ovaj dan… A gde mi je prekrivač?! Jesam li pila vodu?! Koga briga! Spavaj Marija! Sad je prilika…

autor :M.Jovanović Arsić.

izvor.devetmeseci.net

pripremila . urednica portala Sonja Milekić